Početna / Pronašli smo na internetu / Severna Grčka uzduž i popreko

Severna Grčka uzduž i popreko

Severna Grčka uzduž i popreko

Izvor: B92 Piše Ivana Dukčević Budja

Kraj oktobra idealan je za posetu Severnoj Grčkoj. Ne propustite Solun, Meteore, Paleo Pandeleimonas. 

Iako će vam svaki Grk tvrditi suprotno, Aleksandar Makedonski nije bio pripadnik grčkog naroda u pravom smislu te reči. Rodom je bio iz tada severne provincije – Makedonije (neki podaci čak govore o njegovom ilirskom poreklu), gde je njegov otac Filip bio kralj.

U IV veku pre naše ere, poznati grčki orator Demosten, javno je na atinskim trgovima držao govore, čuvene – “filipike”, upozoravajući Atinjane na opasnost sa severa, oličene u Filipu Makedonskom i njegovoj vojsci.

Šta je bilo dalje, svi smo učili u školi. Filip, a kasnije i Aleksandar, osvajaju Grčku i postaju njeni vladari. U toku samo jedne decenije, Aleksandar proširuje svoje carstvo na površinu ogromnih razmera, pogotovo za ondašnji svet.

Prosečan stanovnik naše zemlje koji iole poznaje istoriju, zna i da je mnogo kasnije, pod vlašću cara Dušana u XIV veku, jedno kratko vreme, cela severna Grčka (osim grada Soluna) bila deo Srpskog carstva. Pre i posle toga, ovim prostorima naizmenično su vladali Bugari, Franci, Vizantija, a kasnije i Turci, koji su se ovde zadržali oko 50 godina duže nego u Srbiji.

Najveći grad severne Grčke je – Solun. Osim na našem, na ostalim jezicima (i na grčkom), njegovo ime je Tesaloniki (Thessaloniki) – po imenu sestre Aleksandra Velikog. Između Atinjana i Solunaca postoje sitne lokalne “nesuglasice”, oko toga čiji je grad značajniji i lepši.

Do Soluna možete doći avionom, tj. direktnom linijom JAT-a, ali je najbolje da ovu zemlju obiđete kolima, s obzirom da nam Grčka i nije tako daleko. Od Beograda do Soluna ima oko 630 km, od kojih auto-put čini oko 500 km.

Putarine za auto-put kroz Srbiju koštaju oko 40 Eura u jednom smeru, u Makedoniji oko 8 Eura, a u Grčkoj (od granice Evzoni, do Soluna) 2 Eura. Ostale putarine za auto-puteve u Grčkoj, plaćaju se samo na auto-putu Solun – Atina, a na svakoj od deonica u severnom delu Grčke, koštaju 2 Eura. Primera radi, od Soluna do Larise, postoje dve naplatne rampe, pa ćete za taj deo puta odvojiti 4 Eura, u jednom smeru.

Pod pretpostavkom da u Grčku dolazite u letnjem periodu, za obilazak Soluna nikako nemojte izabrati dane vikenda. U ovom periodu, saobraćaj na prilazima grada toliko je gust, da vam se može desiti da ostanete satima “zaglavljeni” u koloni na auto-putu, čak i do dvadesetak kilometara pred ulaz u grad. Ovo pravilo važi za pravce prema Larisi i prema Halkidikiju, a dešava se zbog toga što leti ceo Solun za vikend pokušava da: subotom (često i petkom) “izađe” iz grada, a da se nedeljom (a običaj je i ponedeljkom pre podne!) vrati na posao.

Ako ste došli u “šoping”, koristiće vam informacija da ponedeljkom i sredom radnje rade skraćeno, a muzeji i spomenici kulture zatvoreni su ponedeljkom. Na kraju vam ostaju utorak ili četvrtak, kao realno najbolji dani za obilazak ovog belog grada.

Kada autom krenete u obilazak Soluna, uključite se na “ring road” – polukružnu obilaznicu oko grada. Ako želite da vidite mesto sa koga se pruža najlepši pogled na Solun, sa “ring road”-a se isključite na izlazu prema gradu – Agios Paulos. Ovo je najbolja početna tačka za obilazak grada i ujedno i najviši deo Soluna, grada koji leži na obronku brda.

Po isključenju sa “ring-road”-a, proći ćete kroz četinarsku šumicu (u blizini je ZOO vrt), a vozeći nizbrdo, posle ne više od 5 minuta, dolazite do starih, ranohrišćanskih gradskih zidina – Kastro, sagrađenih u doba cara Teodosija. Duž zidina se nalazi stari deo grada, tj. Gornji grad – Ano Poli, dok na njihovom istočnom kraju postoji kula Trigonija, odakle se nizbrdo pruža božanstven pogled na blistavo bela zdanja Soluna.

Na obodu zidina nalazi se i manastir Vlatadon iz XIV veka (dograđen u XVII veku), jedan od nekoliko solunskih bogomolja iz perioda Vizantije, koji bi obavezno trebalo obići. U njemu još uvek postoji mesto sa kojeg je po predanju narodu kazivao Apostol Pavle, kada je 50. godine posetio grad.

Od Kastra se većina uličica, zavijajući, strmo spušta ka moru. Nećete ni primetiti koliko brzo i neprimetno ćete se kolima iz gornjeg, starog dela, spustiti u centar grada.

U centru i oko centra grada, posetite nekoliko vizantijskih crkvi sa starim freskama i mozaicima. Crkva Svetog Dimitrija (zaštitnika grada) iz VII veka, renovirana je 1948. godine. Na prizemnom nivou crkve postoje neki delovi mozaika i stubova očuvanih iz perioda nastanka, dok je čitav gornji nivo kompletno izgrađen nov. Ispod nivoa crkve nalaze se katakombe.

Dva bloka ulica niže, nalazi se velika površina između zgrada, na kojoj se nalazi arheološki lokalitet Rimske Agore iz II veka. Evropska Unija dala je novac da se porušena Agora rekonstruiše, ali ne znam ko je dao odobrenje da se to radi betoniranjem! Naime, u Grčkoj i na Kipru (a ponegde i u Tunisu) postoji “običaj” da se porušeni delovi starina dograđuju betoniranjem, što zaista deluje ružno i nadasve pogrešno.

Još jedan blok ulica niže, ka moru, i naći ćete se na glavnoj solunskoj ulici Egnatia, sagrađenoj na istoimenom čuvenom rimskom putu (Via Egnatia), koji je preko Balkana vodio ka Carigradu.

Desetak minuta peške ka istoku, a sa vaše desne strane, nešto malo dalje, ugledaćete Crkvu Svete Sofije iz VII veka. Ova crkva je muzej, pa je kao i većina muzeja i spomenika kulture u svetu, zatvorena je ponedeljkom. Preko puta Svete Sofije, spustićete se ispod nivoa ulice, da bi kupili ulaznicu i ušli u kompleks Katakombi Jovana Preteče.

Vratite se na ulicu Egnatia i idući ka istoku, posle par minuta hoda, sa leve strane ugledaćete ostatke trijumfalne kapije cara Galerija, ili – Kamaru. Ovaj “Cezar Istočne Makedonije”, kako su ga još zvali, sagradio je 298. godine ovu kapiju, kao simbol svoje pobede nad Persijancima.

Odmah iza Kamare, nalazi se Crkva Svetog Georgija (Đorđa) iz 395. godine, koja se zbog svog kružnog oblika još zove i Rotonda. Zdanje je prvobitno sagrađeno kao rimski hram, koji car Teodosije pretvara u crkvu. U doba Turaka postaje džamija, a kasnije i muzej (zatvoren je ponedeljkom).

Tačno preko puta trijumfalne kapije, pređite ulicu i krenite ka moru. Ulica je delom pešačka zona, a na pola puta do mora, naićićete na “prazne” placeve između zgrada – ostatke rimske palate i hipodroma.

U severnoj Grčkoj, a i šire, arheološka nalazišta su veoma slabo očuvana. Mnoga značajna otkrića pronađena na lokalitetima, nalazila su se ispod nivoa zemlje. Većina njih se čuva u Arheološkom muzeju Soluna, koji zaista vredi posetiti. Muzej se nalazi blizu mora i Bele kule – simbola grada.

Na “putu” do mora, u jednoj od uličica levo od pešačke zone, potražite čuvenu poslastičarnicu (na grčkom: “zaharoplasteio”) – “Nikos”. Izaberite kolače “za usput” i oni će vam biti lepo zapakovani u crvene kutije, uvezani zlatnom ukrasnom trakom.

Spustivši se do obale mora, ispred vas se uzdiže Bela kula (na grčkom: “Lefkos Pirgos”). Tik uz more, a na početku parka i šetališta, ova kula, koja je ujedno i Vizantijski muzej, dobra je odrednica za one koji se lako izgube u nepoznatom gradu. Početkom XVI veka, kulu je sagradio arhitekta sultana Sulejmana Veličanstvenog – čuveni Sinan, isti onaj veliki graditelj zaslužan za delove Topkapi Saraja i Sulejmanovu džamiju u Istanbulu.

Od Bele kule krenite ka zapadu, u šetnju kraj obale mora sve do trga Aristotelos. Na samoj obali postoji veliki broj kafića i restorančića, u kojima se možete odmoriti i osvežiti posle naporno provedenog dana (a i pojesti one kolače od “Nikos”-a!).

40 km sevro-zapadno od Soluna (prema gradu Edessa), na magistrali koja povezuje severne delove Grčke, nalazi se selo Pella. Čim ugledate znak za Pellu, skrenite desno, i ući ćete u rodno mesto Aleksandra Velikog, kao i mesto čuvene Aristotelove filozofske škole.

U samom mestu, na glavnom trgu (Aleksandra Velikog), nalazi se ogromna statua (Aleksandra Velikog na konju), i to u ulici (Aleksandra Velikog), preko puta istoimene škole! U gornjem delu mesta naići ćete na jedno “parče” arheološkog lokaliteta, koje nije preterano vredno pažnje, te zato okrenite auto i nazad na magistralu, dalje ka zapadu.

U narednih 5 minuta vožnje, sa vaše desne strane, s vremena na vreme ćete u ravnici primetiti par čudnih brdašaca obraslih travom, a poneko i pošumljeno. Tvorevina ljudske ruke, ona predstavljaju grobnice iz perioda oko IV veka pre naše ere, tj. iz vremena Filipa (i Aleksandra) Makedonskog.

Veoma brzo ćete na magistrali naići na odvajanje za selo Nea Pella (Nova Pela), a na samoj raskrsnici – i ono što zavređuje vašu pažnju. Sa desne strane, tik uz magistralu, nalazi se lokalitet Pella, u kome osim par stubova i isto toliko mozaika, nema ničeg značajnog. Ono vredno nalazi se preko puta, sa leve strane magistralnog puta, koji bukvalno morate da pretrčite da vas ne bi udarila kola.

Kada uspešno pređete na suprotnu stranu, videćete jednu prilično malu i neuglednu prizemnu zgradu, oko koje se nalaze još neke loše očuvane iskopine. Da izgled može da prevari, uverićete se kada uđete unutra. U ovoj zgradi – Muzeju Pele, na malom, veoma ukusno sređenom prostoru, nalazi se veliki broj značajnih predmeta, počevši od vremena praistorije, pa sve do vremena Aleksandra Velikog. Jedan od svakako najznačajnijih je i dijadema od listića čistog zlata (u obliku lovorovog venca), za koju kažu da je pripadala samom Filipu Makedonskom. Ulaznica za muzej (i iskopine oko muzeja, kao i one preko puta), staje 6 Eura.

Na oko 60 km zapadno od Pele, naglo počinje planinski pejzaž, gde se na uzbrdici, a na samoj litici, nalazi veći gradić Edessa. Na obodu grada možete posetiti čuvene vodopade – kraj putovanja planinskih reka koje se sa severa spuštaju u ravnicu.

Na sasvim suprotnoj strani, 240 km južno od Soluna (ka Larisi), a zatim zapadno, duboko u kopnu provincije Tesalije (postojbine još jednog grčkog junaka – kraljevića Ahila), nalaze se nadaleko čuveni Meteori (Meteora). Kao što im i ime kaže, pejzaž oko njih izgleda kao da su stene popadale s’ neba, što i nije tako daleko od istine. Milionima godina unazad, taloženje kamenja i blata na ušću reke, a kasnije i zemljotresi, uslovili su nastanak ovih čudnih, otuđenih, a u isto vreme i zadivljujućih stena, koje štrče u vis kao čudo prirode – svaka sama za sebe.

U XII veku, pravoslavni monasi počinju izgradnju prvog manastira na vrhu jedne od stena. Do kraja XVI veka bilo je ih ukupno 24, ali je do današnjeg dana u životu ostalo samo 6 manastira: 1 ženski i 5 muških. S obzirom na konfiguraciju terena, ostaci napuštenih manastira se ne vide, niti postoji način da se odozdo utvrdi na kojoj od ovih čudnih stena su stajali.

Ako na Meteore stižete iz pravca grada Larise i Trikale, u podnožju planina videćete selo Kalambaku. Zbog reke turista koji svakodnevno posećuju Meteore, u ovom mestu možete iznajmiti sobu, apartman, a postoji čak i par malih hotela.

Od Kalambake put vodi uzbrdo, ali se do vrha stiže za samo par minuta. Na putu ćete naići na račvanje i putokaz: do dva manastira ćete stići ako skrenete oko 1 km levo – Sveta Trojica (Agia Triada) i Sveti Stefan (Agios Stefanos), a do ostala četiri: 2 do 4 km desno.

U odnosu na vreme koje ste odvojili da obiđete Meteore, ograničite se na najviše 3 manastira, a videćete i zašto. S obzirom da se svi manastiri nalaze na visokim, uglačanim stenama, do svakog od njih pojedinačno, dolazi se usponom od par stotina stepenika (najviša stena je nešto ispod 400 m). Nekada nije bilo stepenica, pa su monasi do manastira “stizali” u mreži od kanapa koju su oni “odozgo” povlačili kanapom na gore. Na isti način su se snabdevali kako namirnicama, tako i ostalim potrepštinama koje nisu bili u mogućnosti da sami naprave ili da zasade na malom prostoru stene.

Jedini od 6 manastira koji je takođe na steni, ali se do njega bez pentranja može doći jednostavnim prelaskom preko mostića, je ženski manastir Sveti Stefan. U njega ćete moći da uđete samo propisno obučeni, a to znači: muškarci u dugim pantalonama, a žene pokrivenih ramena i nogu (pantalone nisu dozvoljene). U kompleksu manastira nalazi se osim crkve i mali muzej sa zanimljivim starim spisima, ikonama, tkaninama, drvorezima i ukrasima od srebra.

Ako kod putokaza skrenete desno, posle par kilometara doći ćete u podnožje manastira Varlaam, a 5 minuta peške iznad njega, i do manastira Veliki Meteori (Megalo Meteoron).

Veliki Meteori su, kao što im i ime kaže, najveći manastir Meteora, a nalaze se i na najvećoj i najvišoj steni. Do njega se dolazi stepenicama, a jednim delom i kroz mali tunel u masivnoj steni. U kompleksu manastira nalazi se crkva, autentična monaška trpezarija sa za obed postavljenim stolovima (tanjiri, posrebren escajg…), kuhinja, prostorija sa alatkama, kacama i spremištem za vino, muzej sa kostimima i odlikovanjima, veliki vidikovac i dvorište, kao i privatne monaške odaje, u koje ne možete ući.

Manastir Varlaam nije toliko veliki, ali je prilično impresivan. U njemu se nalazi stara trpezarija (sada muzej, koji vredi posetiti), ognjište (kuhinja) i ono što je nekada bila bolnica. Na ivici stene, videćete stari čekrk sa kanapom i mrežom, u kojoj su nekada na vrh stene “stizali” i monasi, i namirnice. Iz njegove male bašte, pruža se divan pogled na neke od ostalih manastira, pa ne bi bilo loše da ga uvrstite u svoju listu za posete.

Preostala dva manastira: Rusanu (Roussanou) i Sveti Nikola Anapafas (Agios Nikolaos) nalaze se na putu između manastira Svete Trojice i manastira Varlaam, kada krenete da se spuštate ka centru Kalambake.

Ulaz u svaki od 6 manastira se naplaćuje 2 Eura po osobi, a što se tiče radnog vremena, tu ćete biti malo zbunjeni. Naime, na zvaničnom grčkom web-site-u, kao i u zvaničnom prospektu Meteora, napisano je drugačije radno vreme za svaki pojedinačni manastir. Uglavnom rade dvokratno, te se za posetioce otvaraju u 9.00, a zatvaraju između 12.00 i 12.30. Posle podne, neki od manastira su ponovo otvoreni od 15.00 do 17.00 ili 18.00, dok neki uopšte ne rade popodne. Međutim, kada dođete do ispred svakog pojedinačnog manastira, ispred svakog stoji tabla na kojoj piše da je otvoren od 9.00 do 17.00 ili 18.00, što bi značilo da ne prave “pauzu”. Razlog za to je verovatno preveliki broj turista koji satima organizovano u autobusima putuju do Meteora, pa bi bilo malo nezgodno da moraju po letnjoj vrućini da čekaju još nekoliko sledećih sati.

U manastirima, a ni oko njih, nigde nema nikakvih prodavnica hrane i pića, pa vodite računa da se snabdete pred polazak. Postoje kombi vozila čiji vlasnici u podnožju nekih od manastira prodaju piće, ali oni ne stoje uvek na istom mestu, pa se možete lako mimoići. Na istim mestima, lokalci su postavili kioske sa suvenirima, koji su obično skupi, a i nedovoljno autentični.

Za obilazak Meteora izaberite jedan od dana vikenda. Tada je verovatno i najveća gužva, ali su u pitanju jedini dani kada svi manastiri rade: Megalo Meteoron (zatvoren utorkom); Agia Triada (zatvoren četvrtkom); Agios Stefanos (zatvoren ponedeljkom); Roussanou (zatvoren sredom); Varlaam (zatvoren petkom); Agios Nikolaos (nema podataka da je nekim danom zatvoren).

Na povratku u Solun, između mesta Platamon i Katerini, skrenite sa auto-puta i u podnožju planine Olimp, pogledajte arheološke ostatke iz perioda starog veka (Dion). Možete se popeti na Olimp i videti stenu u obliku fotelje, na kojoj je “kobajagi” sedeo sam vrhovni bog Zevs.

Ako vam ostane vremena, 5 km auto-putem ka jugu, naići ćete na skretanje za staro selo Litohoro (Litochoro), koje se nalazi u podnožju kuće bogova – planine Olimp. Većina kuća je potpuno renovirana, pa selo posećuje reka stranih turista. Kilometar iznad njega, nalazi se veoma lepo mesto za šetnju – kanjon reke koja leti skoro presuši. Dužina šetnje iznosi oko 2 km (u oba smera), a za ovo zadovoljstvo nećete platiti ulaznicu.

Desetak km auto-putem južnije, skrenite ka selu Paleo Pandeleimonas (Stari Pantelejmon). Kolska uzbrdica je strma, ali veoma kratka, a selo je vredno pažnje. Gledajte da se NE parkirate na parkingu (ako nije gužva, pa ne morate) na platou ispred sela. Parkinzi i naplata suncobrana i ležaljki, postali su u Grčkoj najunosniji oblik zgrtanja para od disciplinovanih stranih turista (1 do 4 E), tako da gde god možete – parkirajte van „parkinga“.

Selo Stari Pantelejmon nalazi se na obronku Olimpa i puno je prelepih, starih i potpuno sređenih kamenih, seoskih kuća u balkanskom stilu. Kuće su do pre desetak godina bile potpuno propale i napuštene, a Grci nisu hteli da u njih ulože ni dinara. Jedna prijateljica, Grkinja, nam je ispričala kako su turisti, uglavnom Nemci i Englezi, na svom letovanju u severnoj Grčkoj, „pronašli“ ovo selo, oduševili se, kupili i renovirali kuće. Dok su se Grci osvestili, stranci su postali vlasnici velike većine sela, koje je izuzetno čisto, ukrašeno hortenzijama i ostalim baštenskim cvećem. U njemu postoje i 2 prodavnice starih stvari, sa predmetima kao što su: truba za stare automobile, bokali za vodu, frule, stari ramovi, itd. Naravno, i strani (i domaći) turisti pohrlili su u velikom broju. U centru sela, na glavnom trgu kod crkve, u zelenilu ogromnog platana i pod vinovom lozom, postoji par restorana koji su, zbijeni jedan do drugog, odlično mesto da se odmorite i ručate. Roštilj (mešano meso) je prosečnog kvaliteta, ali su zato salate i saladni prelivi za meso – neopisivi! Obilni ručak sa pićem i salatama, za troje odraslih i dvoje dece koštao je 50 Eura.

Jugoistočno od Soluna, nalazi se poluostrvo Halkidiki. Na svom južnom kraju, ono ima još 3 manja poluostrva koja se zbog svog oblika još zovu i “3 prsta”, a gledajući sa leva na desno, njihova imena su: Kassandra (Kasandra), Sithonia (Sitonija) i Athos (Atos – Sveta Gora).

Od Soluna do korena prvog “prsta” – Kasandre, postoji auto-put u dužini od oko 60 km (ostali putevi po Halkidikiju su magistrale).

Na približno 40-tom kilometru od Soluna ka jugu, primetićete odvajanje za pećinu Petralonu. U njoj su pronađeni ostaci pećinskih ljudi i veoma je interesantna za razgledanje. Nalazi se u kopnu, na manje od 5 km od auto-puta, a za obilazak pećine i muzeja, odvojićete oko 1,5 sat.

U podnožju brda postoji parking za sve koji žele da posete pećinu, a došli su sopstvenim vozilom. Preko puta parkinga je rampa, odakle na svakih 20 minuta, “pećinski” autobus sakuplja pristigle turiste i besplatno ih vozi 500 m uzbrdo, do ulaza u pećinu, a i nazad (ko voli da pešači, ne mora da čeka autobus).

Ispred pećine kupite kartu po ceni od 6 Eura (važi i za muzej) i sačekajte da se na svakih pola sata pojavi vodič, koji preuzima sakupljenu grupu i vodi je u obilazak pećine.

U okviru kompleksa nalazi se predivan mali muzej, u kome se kako deca, tako i odrasli, mogu “izgubiti” u razgledanju najrazličitijih fosila. Tu ćete videti okamenjene fosile kornjače, rog od nosoroga, kao i kosti planinskog lava i hijene, koji su nekada živeli na ovim prostorima. Videćete prikaz slojeva zemlje (hronološki poređanih), kosti pećinskog čoveka, kao i prvo i najstarije pronađeno “vajarsko delo”, tj. pokušaj pećinskog čoveka da napravi portret. U muzeju još možete videti i dokaze o postojanju vatre u pećini (iz perioda nađenih ljudskih kostiju), najrazličitije oruđe, praistorijsku čovečju lobanju (sa Krita) na čijim je zubima ostao trag obavljene operacije iz domena oralne hirurgije (operacija na umnjaku!), kao i delove kose praistorijskog čoveka.

U samoj pećini nije dozvoljeno ni fotografisanje, niti snimanje (u muzeju je sve dozvoljeno). Ako ste stranac, vodič će vam ispričati priču o istorijatu pećine na engleskom jeziku. 1958. godine, jedan seljanin je slučajno se penjući po strmom delu brda, pronašao otvor. Obavestio je lokalne vlasti, pa je istraživanje počelo. Niko nije ni sanjao da će naći kosti pećinskih ljudi, a kamoli kosti tada živućih životinja koje su ljudi pojeli!

U tami pećine, Grci su rekonstruisali scene iz života ondašnjih ljudi, kako sede oko vatre i jedu pečeno životinjsko meso. Kao i u većini drugih pećina, i ovde se nalaze stalaktiti i stalagmiti. Međutim, većina “pećinskih ukrasa” prilično je suva, u odnosu na one u drugim pećinama, koji su obično vlažni, i sa čijih “ukrasa” curi voda.

Pre odlaska u severnu Grčku, “obišla” sam zvanične grčke web-sitove, i ponešto zapisala kao “ideju vodilju” u obilasku Halkidikija. Na moje iznenađenje, više od dve trećine informacija bile su ili potpuno pogrešne, ili prilično preuveličane. Tako sam “informisana” da na primer, na Kasandri, u mestu Kassandria postoje: “očuvane vetrenjače”. Da li treba da kažem da u istom mestu većina meštana nije znala o čemu pričam, dok nismo stali kod Vatrogasnog doma, gde su se, inače veoma ljubazni i predusretljivi vatrogasci, setili da ima jedna, tu iza neke kuće, ali od nje je ostao samo donji deo zgrade. Da nije kružnog oblika, mogla je biti ruševina bilo koje stare kuće!

Prvo mesto na Kasandri je Nea Potidea. U njoj piše da ima arheoloških ostataka Korinćana iz starog veka (ima parče zida!). Mesto se nalazi na gornjem, najužem delu poluostrva, a kroz njega je prokopan kanal koji spaja istočni i zapadni “deo” mora, te je poluostrvo Kasandra time “postalo” ostrvo. Mestašce je inače, veoma simpatično, jer u njemu nema tragova masovnog turizma, kao u slučaju većine mesta na prvom “prstu”, gde većinom letuju naši ljudi.

Na zapadnoj strani poluostrva, nižu se mala mesta, sa ponekim hotelom, od kojih je najsimpatičniji Posidi. Kasandra je pretežno valovita, a za razliku od ostala dva “prsta”, osim nešto malo na južnom delu, na njoj nema visokih brda, niti planina. Na krajnjem jugo-istoku nalazi se prirodom najlepši deo poluostrva, sa par lepih peščanih plaža, dok istočni deo (Pefkohori, Polihrono…), deluje prilično neinspirativno.

Na putu između prvog i drugog “prsta”, možete obići arheološko nalazište Olintos (Olynthos), u kome nema preterano toga za videti, ili se nešto dalje, sa magistrale odvojiti na sporedni put (2 km levo) do simpatičnog sela Ormilije (Ormylia). U njemu možete provesti sat vremena u laganoj popodnevoj šetnji imeđu starih (i novih) kuća. Na pola puta do sela, sa leve strane, na usamljenom brežuljku, među maslinama, ugledaćete divnu staru vetrenjaču. Obavezno skrenite levo na zemljani put i kroz maslinjak popnite kolima na vrh – tik uz vetrenjaču, odakle se pruža lep pogled na okolni pejzaž.

Za razliku od Kasandre, drugi “prst” – Sitonija, a pogotovo njegova istočna strana, obiluje prelepom netaknutom prirodom, planinama i obiljem dugih, “divljih” peščanih plaža, sa tirkiznom bojom mora. Pošto od najsevernijeg mesta na istočnoj obali Sitonije (Vourvourou), pa sve do skoro južnog kraja (do mesta: Sarti), osim par kampova ne postoji ni jedno naselje, ove prelepe plaže morate “pronaći” sami. Idući putem ka jugu, na svaka 2-3 km, sa leve strane postoje neobeleženi zemljani putevi kojima se možete spustiti na obalu. S obzirom da je poluostrvo šumovito, a magistrala ide visoko i strmo iznad obale, iz kola ne možete videti ni jednu plažu. To je iznenađenje koje vas čeka, kada se zemljanim putem spustite do obale.

Spustili smo se do dve od pregršt sličnih. Za jednu od njih čak postoji reklama u mestu Sarti, koje smo obišli nešto kasnije. Da je umesto borove šume iza vas, kojim slučajem šuma palmi, na plaži “Orange beach” osećali biste se skoro kao na Sejšelima. Sitan beli pesak, more u svetlo-tirkiznoj boji, kao i blistavo bele, oble, uglačane stene koje izviru iz vode oko vas, daće vam odgovor na pitanje zbog čega je ova mala plaža uvek posećena. U nekoj od ovih uglačanih stena, neko je dobio inspiraciju i isklesao usnulu sirenu.

Jedna od poslednjih plaži pre nego što se spustite u gradić Sarti, jeste plaža i ujedno kamp “Platanitsi”. Činilo se da je kamp pun, ali je velika peščana plaža bila skoro potpuno prazna. Na njoj možete iznajmiti skije ili “banane” koje gliseri vuku po vodi, ili sesti na piće u “African café”.

Par kilometara južno, ući ćete u jedini gradić na istočnoj obali Sitonije – Sarti. U velikom zalivu, sa širokom i duž čitavog mesta dugom peščanom plažom, ovaj nadasve simpatičan i nepretenciozan gradić, deluje veoma prijatno i opušteno. U njemu nema velikih hotela, niti previše zgrada sa apartmanima, pa deluje kao savršeno mesto za odmor.

Iz Vurvurua (Vourvourou), mesta na severu istočnog dela Sitonije, svakog pre podneva brodovi polaze na jednodnevni izlet u obilazak oko zapadne strane Svete Gore – Atosa. Verovatno već znate da na Atos ne možete ući bez dozvole prethodno dobivene u Solunu, na koju se čeka nedelju dana od dana podnošenja. Ako ste ženskog pola, ni to vam neće vredeti, jer monasi žene ne puštaju u svoj skroviti svet. Zato možete uplatiti turu brodom i oploviti dovoljno blizu Atosa, taman toliko da vas želja za lepotom manastira i njegovih freski, mine. Cena od oko 40 Eura po osobi, obuhvata četvoročasovno krstarenje i dvoipočasovno zaustavljanje za ručak u mestu Uranopolis (Ouranoupolis), na zapadnom delu trećeg “prsta”, koje neizostavno treba obići.

Zapadni deo Sitonije nije toliko zanimljiv kao istočni. Na toj strani poluostrva, nalazi se veće mesto Neos Marmaras. Ako niste ljubitelj masovnog turizma i atmosfere koja podseća na istočni deo prvog “prsta” (Pefkohori, Hanioti, …), nema nikakve potrebe da svraćate u Neos Marmaras. Tim gore što je ovde sve u istom stilu, ali još u brdu, pa uzbrdicama i nizbrdicama često nema kraja. Pored Neos Marmarasa, nalazi se i veliki kazino sa kockarnicom – Porto Karas.

Jedino mesto sa zapadne strane Sitonije koje vredi videti, je staro selo Agios Nikitas, koje se nalazi u korenu drugog prsta, na kilometar do dva u kopnu od mesta Nikiti (koje je na samoj obali). Agios Nikitas ima većinom kamenom popločane ulice i stare kuće koje se restauriraju i doteruju, pa je prijatno prošetati njegovim uličicama i steći utisak o tome kako je grčko primorsko selo u ovom delu zemlje, zaista nekada izgledalo.

Odatle “preprečite” kolima poluostrvo, do sela Agios Nikolaos (na istočnom delu Sitonije), pa krenite severno uz obalu, prema trećem prstu – Atosu. Ovaj deo obale je veoma slikovit, a visoko sa puta, par malih sela u podnožju, deluju kao sa razglednice. Plaže nisu naročito lepe, pa nema preke potrebe da se zadržavate, već nastavite put Uranopolisa.

Većinu teritorije trećeg “prsta” – Atosa, čini monaška država Sveta Gora. Na njoj se nalazi 20 manastira, od kojih je po jedan: srpski, bugarski i ruski, a ostali su grčki. Zanimljivo je da su neki od grčkih manastira nekada bili “u vlasništvu” arhiepiskopija drugih država, ali su iz razloga što u njima vremenom nije ostalo više od 6 monaha, “pretvoreni” u Grčke. Postoji zakon koji nalaže da u manastiru mora aktivno živeti barem 6 monaha, da bi ostao u istom “vlasništvu” – u suprotnom se dodeljuje Grčkoj. Ako uspete da dobijete dozvolu za posetu Atosu, po njemu se možete slobodno kretati od jednog do drugog manastira, gde ćete dobiti hranu i smeštaj kad god vam to zatreba. Za one koji dobiju dozvolu, a vole da planinare, na krajnjem jugu poluostrva nalazi se vrh Atos visine 2030 m.

I bez dozvole možete posetiti treći “prst”, ali samo do mesta Uranopolis. Iza njega prestaje svaki asfalt, kao vrsta “obaveštenja” da dalje ne možete, osim u slučaju da imate odobrenje za posetu Svetoj Gori.

U korenu Atosa, desetak kilometara pre turističkog mesta Jerisos (Ierissos), sa desne strane se nalazi drvena tabla sa natpisom: Kakovou (Kakovu). Skrenite do drvene kapije i uđite u ograđen prostor gazdinstva manastira Hilandar. Monasi ovde uzgajaju ono što oko Hilandara, zbog manjka prostora, ne mogu da zasade. Prošetajte se po vrtu, pogledajte malu crkvu i ribnjak, a zatim se vratite na put prema Atosu.

Desetak kilometara južno od Kakovu-a proći ćete kroz mesto Jerisos, a potom vas, u sledećih desetak kilometara, put vodi na suprotnu (zapadnu) stranu Atosa, pored sela Tripiti, odakle leti na svakih pola sata, trajekti kreću put ostrva Amuliani (Ammouliani). Osim ovog, nešto većeg ostrva (na kome ćemo kasnije “završiti” današnje putovanje), između drugog i trećeg “prsta”, tik uz obalu Atosa, a blizu Uranopolisa, nalaze se još dva manja i nenaseljena ostrva. Do njihovih plaža, tokom čitavog dana voze čamci i brodići sa doka u Uranopolisu. Od Tripitija imate još oko 10 km vožnje do krajnje tačke – Uranopolisa.

Uranopolis je (kao i Sarti), veoma simpatičan primorski gradić. Sa mnoštvom privatnih kuća ukrašenih obiljem zelenila, za nas je bio pravo otkrovenje, s obzirom da u našim turističkim agencijama, kao destinacija skoro da i ne postoji. U njemu postoje veći hoteli, ali se oni nalaze uglavnom na obodima grada.

Na rtu, u centru, nalazi se obeležje ovog grada – Kula. Visoka, četvrtasta, kamena građevina iz XIV veka, na vrhu ima krov od crepa i nekoliko “isturenih” i natkrivenih balkona. S obzirom da je relativno skoro pretvorena u muzej, za 2 Eura po osobi, u njoj možete videti zanimljiv srebrni i zlatni nakit, keramiku, kao model manastira Vatopedi (na Atosu), u čijem vlasništvu je kula nekada bila. Krov i drvene oplate unutar kule, dodate su u XIX veku.

Posle napornih obilazaka, sledi zasluženi odmor. Zato se vratite putem 10-tak km ka severu, u malu luku kod Tripitija, i sačekajte na trajekt koji vozi na ostrvo Amuliani. Za 1 Euro po osobi, a 7,5 Eura za auto (u jednom smeru), putovaćete 25 minuta do glavnog mesta na ostrvu. Trajekt saobraća na svakih pola sata, u oba smera, a poslednji polazak sa ostrva na kopno je u 19.30, u letnjem periodu. Većina putnika za ostrvo su Grci – izgleda da stranci nisu dovoljno obavešteni.

Ostrvo je dugo nekoliko kilometara, a široko oko 2 km. Čim stupite na tlo, pođite putem kroz glavno mesto, preko brdašca na drugu stranu ostrva – onu koja gleda ka Sitoniji. U roku od 7-8 minuta, videćete veliki parking, jezerce i prelepu, veliku pečanu plažu “Golden beach”. Na njoj se možete okupati, odmoriti, a i osvežiti u veoma zanimljivom kafiću u afričkom stilu, koji se nalazi na desnom kraju plaže, podno brda, skoro u steni.

Putovanje Halkidikijem možete da okončate duboko u njegovom kopnenom delu, u obilasku velikog starog sela Megali Panagia, a 20-tak kilometara severo-istočno od njega obavezno posetite Stragiru, rodno mesto čuvenog Aristotela.

Zahvaljujući donaciji nemačke vlade, na jednom zaravnjenom brdu iznad Stagire napravljen je “zabavni park” od sprava vezanih za fiziku, mehaniku i kinetiku. Kako deci, tako i onima koji to odavno više nisu, biće krajnje zanimljivo da “otkriju” neke od zakona fizike, na očigledan i zanimljiv način. Ovde ćete videti kako se prelama svetlost i kako sočivo pod uglom može da napravi vatru; zatim ćete vrteći ručicu ustanoviti kako nastaje vir; videćete kako funkcioniše klatno, sunčani sat i kako se šapatom iz jednog u drugi kameni “tanjir” prenosi zvuk. Na samoj ivici brda, nalazi se veliki spomenik Aristotelu, a malo dalje i tri mala teleskopa za posmatranje okoline, a možda i zvezda!

Većinu stvari pomenutih u ovom tekstu, verovatno nećete čuti iz usta naših turističkih vodiča, već ih morate, kao i u našem slučaju, pronaći sami. U tome i jeste čar putovanja – dok putujete, stalno ste u poziciji da otkrijete nešto novo, zanimljivo i inspirativno.

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

3 × 4 =